Sajeret Matkalu

Sajeret Matkalu – Izraelska antiteroristička jedinica:

Hrabro bratstvo

Evo jednog fenomenalnog clanka o njima:

Smatraju se verovatno najboljom antiteroristickom jedinicom na svetu i imaju gotovo mitski status, kako medju Izraelcima tako i medju kolegama širom sveta. U jeku debate o tome kako se suprotstaviti terorizmu, americki magazin ponudio je svojim citaocima pricu o elitnoj jedinici za cije pripadnike ne postoji nemoguca misija i kojima nisu potrebni politicari pregovaraci da bi obavili zadatak.

SAMO NAJBOLJI: Od svog nastanka 1957. godine Jedinica, koja se sastoji od 200 najboljih komandosa i nekoliko stotina rezervista, stekla je epitet verovatno najbolje antiteroristicke snage na svetu. U Izraelu, i uopšte u vojnim krugovima, postala je mit, tajno bratstvo vojnika koji u svom spartanskom i vectom ratu sa terorizmom udaraju niotkuda i koji su do sada ostvarili na desetine podviga. U Egiptu, Libanu, Jordanu i, u verovatno najbolje izvedenoj akciji u istoriji, na Entebeu, aerodromu u Ugandi Idija Amina u subsaharskoj Africi, gde je 1976. godine oteto 106 putnika Er Fransa. Pregledavši pasoše putnicima i ocenivši ih prema prezimenima, otmicari su izdvojili one jevrejskog porekla i odveli ih do zgrade starog aerodromskog terminala, oslobodivši istovremeno sve ostale. To je bilo suviše ocigledno podsecanje na nacisticku selekciju tokom Drugog svetskog rata, kada su milioni Jevreja u koncentracionim logorima birani da žive ili umru. Za Izraelce to je bilo kao da im istorija daje još jednu priliku i najednom daljina aerodroma Entebe, nekih 3600 kilometara od Izraela, jednog od poslednjih mesta na svetu gde bi izraelski komandosi trebalo da deluju, više nije bila nikakva prepreka za iznenadni napad. Komandosi su skupa sa lendroverima i mercedesima prebaèeni avionom na Entebe. Prerušeni u pripadnike Idi Aminove vojske, izveli su prepad na aerodromsku zgradu, pobili otmicare i spasli sve sem troje talaca.

Zbog toga što otelovljuje izraelski nacionalni etos, Jedinica je bila poligon za obuku velikog broja znacajnih Izraelaca. Ehud Barak je služio u Jedinici, baš kao i još jedan premijer, Bendžamin Netaniahu i njegov brat Džonatan Netaniahu (poginuo na Entebeu kao jedina žrtva medju pripadnicima Jedinice) te veliki broj generala i šefova obaveštajne službe, politicara i nacionalnih heroja. Dok ostale jedinice za specijalne namene funkcionišu unutar izraelske armije poštujuci armijsku hijerarhiju, komandant Sajeret Matkala, ciji je štab u pustinji Negev u tajnoj bazi koja je sa svojom okolinom izbrisana iz svih mapa, direktno odgovara nacelniku generalštaba s kojim planira sve akcije i odgovore na teroristièke napade.
Sa agentima na terenu, odavanje informacije koja se cini trivijalnom može voditi smrtnom ishodu i propasti akcije. Ipak, ima glasina i naznaka šta momci trenutno planiraju. Bilo je price da su, kada je nakon zalivskog rata postalo jasno da Amerikanci nemaju nameru da završe posao, izraelski oficiri napravili plan kako da ubiju Sadama Huseina, koji još uvek može biti sproveden. Ili da je Jedinica ukljuèena u traganje za militantnim Palestincima, onima koje Izrael smatra odgovornim za teroristièke akcije, a koji su bili praceni i ubijeni sa neverovatnom preciznošcu.

Nasuprot amerièkim komandosima koji se oslanjaju na sirovu snagu, hrabrost i sofistikovano oružje, Jedinica operiše u sumraku izmedju regularne vojske i obaveštajne službe – to su elitni vojnici trenirani za brutalni jezik regiona, jezik koji ce Amerikanci sada morati da nauce. Izraelski komandos, nasuprot nekome poput bivšeg specijalca , cesto je mršave i neugledne gradje, lako se utapa u populaciju koja ga okružuje, dela kao špijun da bi onda udario kao vojnik. „Izraelski komandosi razmišljaju bez postavljanja limita“, „Na svaki nacin, oni vuku djavola za rep. Na primer, vecina vojnika kada se nadje pod neprijateljskom vatrom smesta traži najbliži zaklon. Izraelci ne traže zaklon. Oni ostaju tu gde jesu, identifikuju izvor vatre i potom ga eliminišu.“
Do 1972. godine, kada su izraelski sportisti ubijeni u Minhenu, Jedinica je èesto bila tema udarnih vesti. U Bejrutu je kao odgovor na napade na Izrael iz Libana na aerodromskoj pisti uništeno 14 libanskih aviona, u Tunisu je u svojoj kuci ubijen Abu Džihad, jedan od lidera militantnog krila PLO-a, u južnom Libanu je uhvacena grupa sirijskih oficira da bi kasnije bili razmenjeni za izraelske pilote koji su držani kao taoci u Damasku.
U narednim godinama, s jednim izuzetkom, svi koji su ucestvovali u minhenskom masakru pronadjeni su i ubijeni. Nikada niko nije video nikakve snimke ovih napada, a Izraelci nikada nisu preuzeli odgovornost. Nije ni bilo potrebe. Poslednji ucesnik masakra krije se negde u Africi, poštedjen je da bi mogao da prica drugima.

LEKCIJE HOLOKAUSTA: Izrael se sa terorizmom bori još od pedesetih, braneci se od napada sa granica sa Egiptom i Jordanom. Od samog pocetka, pod bremenom holokausta gde su po opštem mišljenju Jevreji suviše pasivno reagovali pred opasnošcu, Izraelci su odlucili da odgovaraju na napade žustro. Umesto da se samo brane, oni su se opredelili za kontraudare, duboko unutar neprijateljske teritorije. Izraelci su zakljucili da ukoliko je protivnik raspoložen da deluje unutar njihove teritorije, narocito ukoliko je spreman da u akciji žrtvuje svoj život, ostaje malo mogucnosti za odbranu. Shodno tome vojska mora da dejstvuje na nacin koji ce uticati na ponašanje terorista i koji ce njihove zlocine uciniti preskupim, toliko skupim da ce cena akcije znatno nadmašiti njen uspeh.
Od njegovog pocetka veliki deo Cionistickog projekta bila je odbrana, prvi put nakon hiljada godina Jevreji su se borili u svojoj vojsci. Sve je pocelo sa Haganom, paravojskom koja je štitila jevrejske naseobine u Galileji. Unutar Hagane delovao je Palmac, elitna jedinica koja je do današnjih dana ostala primer za izraelske vojnike. Loše naoružani i malobrojni, pripadnici Palmaca, uglavnom Jevreji iz Poljske i Rusije, razvili su stil koji se uglavnom zasnivao na brzini, mobilnosti i nadmudrivanju protivnika. Jedan od lidera bio je Jicak Rabin, buduci premijer, koji je sredinom cetrdesetih predvodio cuveni napad na Atlit, britanski logor u kome su držane na stotine jevrejskih izbeglica.

STO PRVA UDARNA: Kada se Izrael izborio za nezavisnost 1948. godine, ova tradicija je nastavljena najviše kroz jedinicu 101, ciji pomen budi divljenje kod Izraelaca. Sto prva je bila pod komandom Arijela Šarona, sadašnjeg premijera, a tada neustrašivog mladica u koga su njegovi ljudi imali bezgranicno poverenje. Za 101 je pustinja Sinaj sa svojim nenaseljenim prostranstvima i surovom klimom bila poput mora. Prelazili su je s kraja na kraj. Kao odmazdu za jedan teroristicki napad, Sto prva je uništila 40 kuca u Jordanu, ubivši tom prilikom 69 ljudi za koje je Šaron mislio da su evakuisani – što je tragedija koja ga prati do današnjih dana i stvara o njemu sliku brutalnog avanturiste.

U prvim danima Sajeret Matkala, Avraham Arnan koji je okupio njen prvi sastav (trudio se da preuzme što više iskustva od stranih službi zbog cega su u najvecem broju vojnici bili sefardski Jevreji koji lice na Arape) imao je obicaj da kaže svojim ljudima: „Nema više Palmaca, niti Sto prve. Ostali smo samo mi. Mi smo oštrica izraelske sablje.“

Arnan je tražio od svojih ljudi da budu više od vojne brigade. On je želeo da budu prijatelji i braca, tajna elita, odabrani pravednici, poput onih 36 neznanih junaka koji su prema Talmudu spasli svet od uništenja.

BIRANJE VOJNIKA: Clanovi Jedinice se ne regrutuju, vec se pronalaze medju vojnicima cele izraelske vojske i treba da se istaknu svojom inteligencijom, požrtvovanošcu i sposobnostima. Postoje dve osnovne vrste vojnika u Jedinici: sitni ljudi, npr.Ehuda Baraka, koji imaju neki izuzetan talenat – Barak pricaju može da otvori svaku bravu na svetu za otprilike osam sekundi – ili krupni momci npr. Bendžamina Netaniahua, koji mogu da povuku. Unutar Jedinice gotovo da postoji standard: pripadnici su prva generacija Izraelaca koji su odrasli na farmama na severu, ogrubeli od poslova i nabiflani ideologijom, prva klasa modernih Jevreja koje su osnivaci države napravili na pepelu starog sveta. Ovi ljudi mogu biti crnomanjasti i lepi ili niski a stameni, krupni plavokosi, zelenooki, uzbudjeni ili mirni, ali svi u ocima imaju jedan poseban sjaj. Za njih nema problema za koji ne postoji rešenje.

Za Izrael se lice modernog terorizma ukazalo tek sredinom sedamdesetih, nakon Šestodnevnog rata i Jom Kipurskog rata u kojima je Izrael porazio sve svoje neprijatelje: terorizam, ostatke pobedjenih frakcija te preuzeo komandu tamo gde konvencionalnim ratom to nije bilo moguce. Jaser Arafat i drugi lideri PLO-a smatrali su da je Jevreje moguce pobediti zastrašivanjem. Za njih je izraelska vojska uz svu svoju nadmoc imala jednu strašnu manu, histerican strah od žrtava u svojim redovima. U Izraelu kao i u Americi, demokratskim društvima baziranim na pojedincu, ogromna važnost daje se svakom ljudskom životu, makar se radilo i o najniže rangiranom vojniku.Vec upokojeni pod cudnim okolnostima Arafat, je verovao da ce se, ako ubije dovoljno Izraelaca, preostali spakovati i otici kuci, a kojoj to kuci, nije obznanio. Izmedju 1969. i 1985. PLO je bio ukljucen u trideset otmica i više od osam hiljada teroristickih napada. „U borbi prsa u prsa, lice u lice, oni (Izraelci) cak nisu ni vojnici“, govorio je uvjek navedeni pokojnik. „Nemaju hrabrosti. Suviše se plaše smrti.“

UDAR UMESTO CEKANJA: Pojavom nove vrste terorizma Jedinica je izmenila svoj nacin delovanja. Umesto da samo prikuplja podatke, ona je delovala na osnovu svojih saznanja. Izraelci su odlucili da odgovore na napade, ali ne sa opštim ratom, vec sa serijom operacija, udara i kontraudara koji ce teroriste izbaciti iz ravnoteže i naterati ih da se bave sopstvenom odbranom više nego planiranjem napada na Izrael. Komandosi su cak i nereagovanje pretvorili u vrstu reakcije, pauzu tokom koje neprijatelj brine šta ce sledece da ga pogodi, tišinu ispunjenu duhovima. Prve operacije bile su po sistemu udari i beži: identifikovali bi metu, uništili je i vratili se brzo u bazu.
Svoju prvu akciju protiv otmicara aviona Jedinica je imala 1972. godine. clanovi Narodnog fronta PLO oteli su Sabenin avion i sleteli u Tel Aviv, gde su letelicu punu putnika držali na pisti nekoliko sati. Komandanti Jedinice, koji su u stanju da naprave plan u hipu i nikada ga ponovo ne upotrebe, poslali su grupu komandosa prerušenih u mehanicare. Dok je avion cekao na dopunu goriva, komandosi su upali u njega, napali otmicare ubivši dvojicu i zarobivši preostalu dvojicu i oslobodivši sve sem jednog taoca. Postoji slika Ehuda Baraka snimljena nekoliko minuta nakon ove akcije. Izgleda komicno u belom odelu, oborenih ramena sa izrazom lica kakav imaju bokseri nakon teške borbe. Ova akcija, prva te vrste u svetu, postala je model svim antiteroristickim jedinicama. Uz još nekoliko slicnih akcija ova je zastrašila teroriste u toj meri da su gotovo dvadeset godina prezali od otimanja aviona, sve do ovog 11.septembra.

PAKAO ZA TALENTE: Pripadnici Sajeret Matkala, njih 200 stalnih komandosa, podeljeni su na nekoliko diviziona i operišu u grupama ne vecim od 15 do 20 clanova (moja pretpostavka). U duhu modernog ratovanja, gde neprijatelj traži zaklon unutar naše sopstvene tehnologije, ovaj pristup je model za buducnost, povratak u vreme kada odabrana grupica preuzima odgovornost za ceo narod. U bilo koje doba dva diviziona mogu biti u borbi, dok je treci spreman za akciju u bazi ukoliko se to pokaže kao potrebno. Na odsustvu vojnici moraju ostaviti kontakte i javljati se u bazu svakih nekoliko sati da bi bili sigurni da se ništa bitno ne dogadja. Oni su u redovnom sastavu otprilike pet godina, a zatim prelaze u rezervu, sa otprilike sto dana vežbi godišnje i obavezom da se javi svaki put kada je na pomolu kriza. Veterani takodje rade i na pronalaženju novih clanova i cuvanju ugleda Jedinice. Dvaput godišnje mnogi od njih idu u probni kamp gde na stotine regruta prolazi kroz teške treninge poput brzog penjanja uz pešcanu dinu što se zove „prirodna katastrofa“, dok veterani motre na talente.

Regruti koji izdrže pakao ovih proba – tu ima trcanja, nošenja tereta, noci bez spavanja, vikanja oficira i posmatranja ko je izdržljiv, a ko ne – imaju sastanak sa komandantom Jedinice.

Od hiljada kandidata izabere se tek njih desetak koji se onda šalju na padobransku obuku koja traje šest meseci i gde se nocu spava samo tri sata, a uci se rukovanje oružjem, upoznaje svaka stena i dina u pustinji Negev. Odatle kandidati odlaze u tajni trening logor u pustinji, gde u grupama od 10 do 12 rade sa pištoljima i automatskim puškama. Tu imaju i kurs iz kontraterorizma, gde uce kako da upadaju u avione, oslobadjaju taoce, dezaktiviraju bombe, zaobilaze mine iznenadjenja i da se prerušavaju. Tokom obuke svaki regrut se isprobava u razlicitim ulogama: stražara, mete, snajperiste sa krova. Imaju obuku u borbi prsa u prsa, gradsku i nocnu borbu, što je izraelski specijalitet. Vojnik tu dobija izgled komandosa, prihvatajuæi oružje koje najbolje odgovara njegovim sposobnostima. Tipican komandos nosi automatsku pušku, dodatne šaržere, pištolj, kompas i nož pricvršcen uz gležanj. Na inicijativu pripadnika Jedinice izraelski konstruktori napravili su uzi, novu automatsku pušku sa sklapajucom drškom koja cak i u pokretu ima ogromnu preciznost i brzinu.

U nekom trenutku regruta otima grupa veterana obucenih u Arape odvode ga u pustinju gde ga ispituju – oficiri moraju znati ko nece izdržati u ovakvoj situaciji. Narocito je važna obuka iz navigacije, kretanje kroz nepoznat teren. Tu spada nocna navigacija na visoravni Golan i solo kretanje kroz Nagev pustinju. Godine 1988. regrut je stradao u okolini Ramon kratera. Ukoliko se izgubite ili polomite nogu, nema nikoga ko bi mogao da vam pomogne. Zbog toga je u tradiciji Jedinice da lutaju prostorima na kojima su živeli Josif i Isus. Sve vreme komandosi su ispunjeni znacajem misije: uvek moraju misliti na konkretne detalje, ali ne gubeci nijednog trenutka iz vida širi cilj, borbu za Izrael i narocit nacin života. Vremena se menjaju, narodi se dižu i padaju, ali borba je uvek ista.
Obuka se završava cetvorodnevnom vežbom u pustinji duž puta koji vodi ka Masadi, tvrdjavi na brdu gde su pre dve hiljade godina Ziloti, poslednji branioci stare Judeje, vodili svoju finalnu bitku protiv rimskih legija koje su opsedale tvrdjavu. Lokacija tvrdjave bila je nepoznata do pre 150 godina kada su arheolozi naleteli na nju – na magacine, uništena kupatila, kuce. Vojnici se moraju popeti uz brdo u sumrak, gde svaki korak nudi pogled u mirnu površinu Mrtvog mora ispod njih. Vojnika na vrhu docekuju zagrljaji veterana Jedinice i njenog komandanta koji dolazi helikopterom. On im na uniforme kaci znacku. Trajalo je dve godine, ali je regrut sada punopravan clan tajnog bratstva.

Iz casopisa SOLDIER OF FORTUNE